Pandemija virusa Kovid-19 stavila je nove izazove pred kulturne radnike u oblasti klasične muzike, kako pred same izvođače tako i pred pedagoge pri obrazovnim institucijama na svim nivoima.

Čitav svet se suočava sa stalnim otkazivanjima i pomeranjima kulturnih događaja (tzv. Cancel culture), ali i majstorskih kurseva, radionica, takmičenja i festivala, kao događaja koji su u velikoj meri usmereni na razmenu znanja i podizanje kompetencija kulturnih radnika. Posebnu teškoću predstavlja prelazak na onlajn nastavu, pa čak i ispite i nastupe.

Međutim, dolazimo do zaključka da je veliki broj problema postojao i pre pandemije, a sad su u konstruktivnom dijalogu postavljena su mnoga pitanja i dati predlozi mogućih rešenja koja nisu jednostavna i laka, a podrazumevaju dugotrajan i složen proces.

Prisutni su se saglasili da su problemi pedagogije i izvođaštva usko povezani i da jedan postavljen problem otvara za sobom mnoštvo drugih.
Usmeravanje mladih solo pevača je izuzetno zahtevan i složen posao, koji zahteva punu posvećenost i angažovanje prvenstveno pedagoga, a zatim i porodice, škole i okoline.

Pred nastavnicima se postavlja problem motivacije učenika i studenata, spremnost i zainteresovanost za dugotrajan proces, u današnjem svetu kada su mladi stavljeni pred iskušenja brzog pristupa i lake dostupnosti svemu. Postati umetnik iziskuje posvećenost, disciplinu, rad i žrtvu, a opšti utisak je da današnja generacija nije dovoljno suočena sa zahtevima profesije.

Pedagoge ograničavaju sistemski problemi poput plana i programa, velikih administrativnih zahteva koji im oduzimaju vreme od rada sa stu-dentima i đacima, zatim nedovoljna podrška obrazovnih institucija za vrlo specifičan individualni rad sa mladim umetnicima.

Paralelno sa problemima u pedagogiji, razvijaju se i problemi na kulturnoj sceni koji predstavljaju prvenstveno deficit mladih umetnika, veliki odliv mladih u inostranstvo, a samim tim stagnaciju i zastarelost naše kulturne scene. Mladim umetnicima se ne pruža dovoljno prostora za usavršavanje, a od njih se očekuje znanje i profesionalizam koji zahteva prethodnu praksu.

Tokom diskusije sa kolegama iz Makedonije i Hrvatske, došli smo do zaključka da je ovakav trend prisutan u celom regionu i da je umrežavanjem i međusobnom razmenom znanja i iskustva potrebno tražiti zajednička rešenja. Razvoj komunikacije, realizovanje zajedničkih ideja, dijalog među pedagozima, izvođačima i pedagozima, međugeneracijski dijalog i univerzalni programi bi mogli pomeriti granicu koja je tokom tranzicije nametnuta u regionu.

U većini operskih kuća i pre pandemije je prisutna tendencija da se ne vodi računa o podmlađivanju solističkog ansambla. Osim zatvorenosti kuća zbog budžeta i ostalih restriktivnih mera koje se tiču zapošljavanja ovakvom nebrigom dolazi do smanjenja broja naslova na repertoaru, samim tim i broja predstava koja se izvode. Ono što je dugoročna posledica o kojoj se mora jako pažljivo promišljati jeste osipanje operske publike. Operska publika je specifična i o njoj se mora posebno voditi računa.

Mlade generacije, bez obzira na prisutnost snimaka na video platformama na internetu, operu doživljavaju kao nešto strano. Organizacije koje su se bavile edukacijom i organizovanim vođenjem na predstave nigde više ne postoje, a entuzijazam prosvetnih radnika nije na zadovoljavajućem nivou. Operska publika se različitim akcijama mora stvarati i održavati. Ovim se vraćamo na mlade ljude – izvođače, naslove na repertoaru koji moraju biti prijemčivi i temom i izvođenjem na maternjem jeziku i time se stvara dobar početni impuls za interakciju sa najmlađim posetiocima.

Zbog materijalne situacije koja u tranziciji, a naročito u doba pandemije diktira rad u kućama dolazimo do toga da razgovaramo o standardu koji polako počinje da se gubi. Standard koji će dovesti do neophodnog kvaliteta izvođenja predstava podrazumeva ozbiljan rad ljudi koji su stručni, pevača koji su adekvatni za uloge u kojima nastupaju i neophodan broj proba koji se, u današnje vreme, maksimalno redukuje i zbog štednje i zbog nebrige. Samo dobro pripremljeno delo će imati dug život na pozornici i moći će da se obnavlja i podmlađuje.

Vraćajući se neophodnom standardu iz prošlosti koji nije nikakav anahronizam ni u organizacionom, ni u izvođačkom smislu, dobićemo ponovo kvalitet.

Na kraju razgovora donesen je zaključak da je neophodno pokrenuti niz zajedničkih aktivnosti, uključiti kolege iz oblasti pedagogije, izvođaštva i menadžmenta u kulturi, sa ciljem pokretanja gore navedenih pitanja kako bismo doprineli jačanju i unapređenju naše kulturne scene. Na ovaj način ćemo, pre svega, napraviti prostor mladima za usavršavanje, razvoj i ostanak u zemlji.

Učesnici:

Dr um.Violeta Pančetović Radaković, redovni profesor na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu

Mr Igor Vlajnić, dirigent, magistar ekonomije i profesor, Rijeka Hrvatska

Mr Vesna Ginovska Ilkova, prvakinja Makedonske opere i baleta i vanredni profesor na Muzičkoj akademiji u Skoplju, Makedonija

Mr Vesna Opsenica, prfesor solo pevanja u MŠ „Josip Slavenski“

Mr Svetlana Vranić, profesor solo pevanja u MŠ „Kosta Manojlović“

Mr Snežana Savičić Sekulić, prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu igostujući profesor na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu

Mr Marija Mitić Vasić, solista Srpskog narodnog pozorišta i profesor u MŠ „Josif Marinković“

Mr Boris Postovnik, projektni menadžer u kulturi i direktor Doma kulture Studentski grad

Dr um. Nataša Jović Trivić, prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu i predsednica MOTO-a

Dragan Stevović, direktor Muzeja Narodnog pozorišta u Beogradu i predsedavajući Skupštine MOTO-a